DVOJBE: IZMEĐU SV. NIKOLAJA VELIMIROVIĆA I BL. ALOJZIJA STEPINCA

kolovoz 9, 2016 maxportal
Share Button

PIŠE: Goran Raguž

ZADNJA histerija iz Srbije je samo logičan nastavak hrvatsko – srpskih odnosa kroz nešto više od jednog stoljeća. To je jedan vrlo složen i nijansiran odnos u kojem ništa nije crno bijelo, no nikada nije bilo niti jasnije. Osobito od krvavog raspada SFRJ i konačnog sloma Garašaninova Načertanija.

Sve komplicira i za Hrvatsku već dovršeni proces ulaska u euroatlantske saveze, gdje Srbija, razapeta između realnosti današnjeg svijeta, uspomena na 1999.g. i NATO, gubitak Kosova, u zadnje vrijeme vodi jaku političku i diplomatsku inicijativu diskreditiranja Hrvatske, svjesna da u procesu prijema u EU, mora odgovoriti na mnogo gadnih pitanja svakoj članici ponaosob.

Tu leži odgovor sadašnje histerije na svaki Hrvatski potez, bilo kog profila, od države i proslave dana oslobođenja zemlje, preko obilježavanja datuma ili ličnosti vezanih uz Hrvatsku na ovaj ili onaj način do katoličke crkve. A tu je jedna crtica koja jasno crta prirodu svega što Srbija osporava Hrvatskoj, usput metući svoje smeće pod dobrano napunjen tepih.

Nije bilo teško napisati ovaj text. XXI stoljeće, internet, copy/paste, sve dođe na svoje mjesto.

Uza svu moju vjerničku lojalnost majci Crkvi, ne mogu sakriti konsterniranost formiranjem nekakve komisije Svete stolice i SPC a koja se treba izjasniti o bl. Alojziju Stepincu i njegovoj svetosti. Svetost je status unutar Crkve, definiran vjerom blaženog. Držim izuzetno poštenim da se Katolička crkva u Hrvata nije oglasila niti jednom kada je Srpska Pravoslavna Crkva posvećivala svoje kandidate unutar SVOJIH mjerila vjere, moralnosti i svetosti.

Držim pravom te crkve da i teškog filonacista, antisemita i šovinista, vladiku Nikolaja Velimirovića, proglasi svetim i uzorom svoje vjere, koliko god mi se to gadilo. Time jasno pokazuje svoje pravo lice i ne ostavlja dvojbi o svojoj prirodi.

Ne želim se baviti krivcima ove tugaljive situacije jer vjera je i trpljenje, trpljenje u kojem svaki put potvrđujemo savez sa svojim Stvoriteljem. Ipak, kada je kanoniziran, vaskolika SPC je sve dole navedene citate znala naizust. Nikada se nije ogradila od njih i držim da su joj i danas kredo.

Dakle, riječima svetog Nikolaja Velimirovića:

Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i versku toleranciju, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihovog, đavola…

(U leto 1941, nakon što su Nemci uhapsili Velimirovića, Dimitrije Ljotić, sa kojim je vladika imao prisne odnose, je tri puta apelovao da puste Nikolaja. Zanimljivo je da je Ljotićev glavni argument za puštanje Nikolaja bilo to da je “on mnogo puta u svojim govorima pohvalno govorio o delu Vođe i Kancelara gospdodina Hitlera.)

… Za čuđenje je da su se Europejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe – napisao je Nikolaj u zarobljeništvu ovaj rad i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine…

Episkop Atanasije Jevtić koji, u podsećanju na logorske dane Nikolaja Velimirovića, stavlja jednakost između nacista i nekih sadašnjih političara navodi zanimljivu činjenicu:

… Kad je vladika Nikolaj bio u Dahauu, kako je tamo živeo vidi se iz događaja: On i patrijarh Gavrilo iznose kiblu da prospu i prolaze kraj naoružanog nemačkog stražara. Patrijarh Gavrilo nešto odbrusi, na srpskom. Švaba odmah za pušku: “Šta je rekao?” A Sveti Nikolaj kaže blago: “Hvali kako je Hitler sve ovo lepo sredio”.

Možda bi danas rekao Nikolaj kako su danas sve lepo sredili ovi današnji, manje-više, cinici: Klinton, Buš, Genšer, Milošević i ostali, da ih ne brojim, koji su tako lepo sredili taj svet u koji nas zovu, razno-razni “evroslinavci”, kako ih ja zovem”, rekao je vladika Atanasije…

… U žalosnoj zabludi žive oni naši ljudi, koji misle da je odvajanje nacionalizma od vere, i države od crkve rezultat nekog “progresa”… Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anolmalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju. A nama je taj posao svršio Sveti Sava, prvi među svetiteljima, prvi među genijima i prvi među herojima u nasoj istoriji.
Svršio ga je savršeno, svršio ga je bez borbe i bez krvi, i svršio ga je ne juče ili prekjuče nego pre 700 godina. Otuda je nacionalizam srpski, kao stvarnost, najstariji u Evropi…
(Nikolaj Velimirović “Nacionalizam Svetoga Save”, u: Nikolaj Velimirović San o Slovenskoj Religiji: Odabrane misli i besede, Slobodna Knjiga-izdanja Vladimira Maksimovića, Beograd 1996 (str. 36)
(Nacionalizam Svetoga Save predavanje održano na proslavi Nedelje pravoslavlja u Beogradu 1935)

O Jevrejima

.., Otac moj, Otac vaš! govorio je Gospod Hristos kad je u čovečjem telu hodio među ljudima. Otac nebesni, Otac je svetlosti i svakoga dobra. Otac Hristov, otac je i svih hristijana, sve dece Hristove. Milion puta Hristos je nazivao Oca svoga Ocem i Svojih Apostola i Svojih sledbenika. Otuda i svi ljudi i svi narodi, koji su se krstili u ime Hristovo, priznali su večnoga Boga Oca za svog Oca, po otkrovenju Sina Božjeg Isusa Hrista i po nadahnuću Duha Svetoga. Još je zapovedio Gospod: ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan otac koji je na nebesima (Mat. 23:9)

… Eto tako je govorio Gospod o Ocu onih koji su Njega poslušali i Njemu posledovali, o Ocu od Koga je On rođen i od Koga Duh Sveti ishodi. Nasuprot tome Ocu svetih, postoji i otac tame i zlobe, i tome ocu privoleli su se svi protivnici Hristovi, svi protivnici svetlosti, svi protivnici ljubavi.

Taj otac mraka i zlobe i mržnje jeste đavo. Njemu su se privoleli bili starešine židovskog naroda u vreme Boga vo ploti. Iako to oni nisu ni znali ni priznavali, svevideći Hristos je video i posvedočio im: Vaš je, veli otac đavo; i slasti oca svojega hoćete da činite (Jov. 8:44). Jer veli opet, kad bi Bog bio vaš otac, ljubili biste mene; jer ja od Boga izađoh i dođoh (Jov. 8:42)

… Ali mnogi Jevreji nisu primili te reči, nego su bili ustali protiv Hrista, i pogazili Ga i umrtvili, na svoju večnu smrt. Zaslepljni satanom ko i Juda oni nisu videli Boga u Hristu. Zadahnuti smradnim duhom satane, oni su Hrista sudili i ubili. I povrh svega, oni su se pokazali gori protivnici Božji nego li neznabožac Pilat, jer su u jarosti zlobe svoje izrekli onu strašnu reč: Krv Njegova na nas i na decu našu! Tako je ta nevina krv postala bič koji ih goni kao stoku kroz vekove iz zemlje u zemlju, i kao oganj koji sagoreva sva njihova slagališta spletki protiv Hrista. Jer tako ih uči đavo, otac njihov. Đavo ih je naučio kako da ustanu protiv Sina Božjeg Isusa Hrista. Đavo ih je učio kroz sve vekove do sada kako da se bore protiv sinova Hristovih, protiv dece svetlosti, protiv sledbenika Jevanđelja i života večnoga. U toku vekova oni koji su raspeli Mesiju Gospoda Isusa Sina Božjega, stvorili su od Evrope glavno bojište protiv Boga, a za Đavola. To je danas glavno bojište Židova i oca židovskog Đavola protiv Oca nebesnog i porotiv Sina Njegovog Jedinorodnog, od Deve vaploćenog i protiv svetinje Duha Svetoga…

… To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona pre svega ne zna čija je. Onda ona ne zna ko joj je prijatelj, a ko neprijatelj. Ona ne zna koga da zove Ocem a koga Sinom, zbog čega je popljuvano u njoj očestvo i sinovstvo, roditeljstvo i čedstvo. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti.

Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti (ignoranciji) svih verovanja i neverovanja, tj. ono što Židovi hoće i žele, jer im je potrebno prvo da se izjednače zakonski sa hrišćanstvom, da bi posle potisli hrišćanstvo i učinili hrišćane bezvernim, i stali im petom za vrat.

Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. I to je sve u nameri da Hrista ponize, da Hrista ponište, i da na presto Hristov stave svoga jevrejskog mesiju, ne znajući ni dan danas da je to sam Satana, koji je otac njihov i koji ih je zauzdao svojom uzdom i bičovao ih svojim bičem…

… Braćo moja, što Židovi tako čine protiv Boga Oca i Sina Božjeg Gospoda Isusa Hrista, to nije nimalo za čuđenje. Jer je sam Gospod Hristos, vidoviti i nepogrešni, rekao da je otac njihov đavo i da oni čine slasti oca svoga. Ali je za čuđenje da su se Evropejci, kršteni i miropomazani, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe. To je za čuđenje u naše vreme, i nista više u svetu. Sve drugo je manje važno ili nevažno. Ali je najvažnije kako je hrišćanska Evropa postala sluškinja Židova i kako je otpala od Oca svetlosti i priznala đavola za svoga Oca u svima mislima i zeljamai delima svojim. O tome treba da mislite, braćo Srbi, i u vezi s tim da ispravljate put svoj pre svojih misli, želja i dela. Da se ne nađete kao sinovi satanski! Nek vam je Hristos u pomoći. Amin…

(Nikolaj Velimirović “O Jevrejima”, u: Nikolaj Velimirović Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor: (iz logora Dahau), Ihtis-hrišćanska knjiga., Beograd 2000 (str. 193-194)

Govor na odru Dimitrija  Ljotića

Na putu iz Ilirske Bistrice u mjestu Sv. Petar kod Gorice u automobilskoj nesreći poginuo je 23. aprila 1945., oko 22 časa, Dimitrije Ljotić. On je išao u štab vojvode Momčila Đujića da se pozdravi sa episkopom Nikolajem uoči njegovog odlaska iz Slovenije. Mrtvo telo Dimitrija Ljotica preneseno je u kapelu Dinarske četničke divizije gde je posle pomena episkop Nikolaj održao govor u kome je rekao sledeće:

“Da je odsečena samo jedna grana, stablo ne bi mnogo osetilo, ali stablo je odsečeno do korena, i nama je nanesen veliki bol. Aj, Bože! To je Tvoja volja i mi joj se moramo pokoravati…

… Kada se jedan kamen baci u vodu, on pravi koncentrične krugove koji se šire. Tako i smrt Dimitrija Ljotića ide tugom njegovoj porodici, njegovoj majci Ljubici, tamo daleko u Smederevu, njegovoj supruzi Ivki, njegovom bratu Jasi, njegovim sinovima i njegovoj kćeri.

Drugi krug ide krugu dobrovoljaca, njegovim saputnicima i jednomišljenicima u miru i ratu, u dobru i zlu, u radosti i zalosti. Treći krug ide sa dičnim četnicima, k onom kome je već četri godine zemlja prostirač a nebo pokrivač. I sad dolazi i četvrti krug, koji obavlja ceo svet, jer Ljotić nije bio samo naš, on je pripadao čovečanstvu, Evropi, svetu…

Dimitrije Ljotić bio je državnik, učitelj i hrišćanin. On nije bio samo državnik, on je bio hrišćanski državnik. Za poslednjih sto pedeset godina, mi smo imali velikih političara, velikih ljudi kao što su Garašanin, Jovan Ristić i Nikola Pašić, ali to su ljudi bili veliki za svoje vreme, i u granicama Srbije dok je Dimitrije Ljotić zašao u velike krugove svetske politike. To je bio političar sa krstom. Imao sam prilike da ga čujem u manastiru Žiči kada je rekao: “Srpski narod neće biti srećan dok sav svet ne bude srećan.”

On je bio učitelj koji je učio najpre delima, pa teko onda rečima, upućivao je, i sam je bio primer. Nikada nije govorio a da delom nije pokazao. Ništa nije bilo da je govorio, a da nije delom ostvario. O, da su takvi bili naši učitelji! Hristos je rekao: “Treba raditi pa učiti, a ne samo učiti.”

O njemu će se govoriti kao čoveku, državniku i dubokom hrišćaninu, i tu je on bio najveći. On počinje od sebe, a to koristi svetu. Ako pocinješ od periferije, od drugog, a ne od sebe onda ne koristiš nikome. To je bilo njegovo geslo, Dimitrije Ljotić je bio čovek duboke vere. On je kao ministar Pravde dodavao kadionicu svešteniku u crkvi. Mnogi su se tome rugali, ali on se nije stideo. On je govorio: “Ja idem da ispitujem volju Gospodnju, pa kad je saznam ići ću za njom, ne obazirući se ni levo ni desno.” Bez Dimitrija Ljotića oseća se velika Praznina, a to je praznina koja se ne može lako popuniti…

… Drvo je odsečeno, ali Bog zna šta radi i mi se moramo pokoriti Njegovoj volji. Ako je drvo odsečeno, ali iz odsečenog drveta nikle su mnoge mladice, a to su mnogi i mnogi Ljotići. Ako je pao Dimitrije Ljotić, desetine hiljade srpskih junaka pod oružjem zajednički sjedinjeni, ne pojedinci, nego zajednički su zamenici Dimitrija Ljotića. Dimitrije Ljotić je čovek koji je nadahnjivao ljude. Nosio je teški krst i u ratu i u miru, jer ni u miru mu ljudi nisu hteli dati mira. A u ratu je izvršio svoju dužnost i kao vojnik i kao građanin. Baš oni koji su bili na površini i koji su bili glava narodana nisu ga razumeli. Zato smo i propali što nismo znali ceniti takve vrednosti…

… Bog ga je uzeo baš u svoje vreme. Reći će neko: uzeli su nam ga. Ali ga nisu uzeli, jer je on dao uput svojim životom i svojim trudom do sada. Koliko poniznosti, kakav asketizam, isposnik Svetogorski, kakve molitve, dečje miline!

… Mi blagodarimo njemu, njegovoj Svetosti i ja, zahvaljujem mu što smo došli iz zatočenja do Beča, i od Beča ovamo. Mi ne možemo to nikada zaboraviti najvernijem sinu Srpstva…

… Kad sam govorio sa njim u Beču o sjedinjenju naših narodnih nacionalnih snaga, on je, govoreći o onome za koga sam rekao da mu je već četri godine zemlja prostirač a nebo pokrivač, smerno odgovorio: “On neka zapoveda, ja ću slušati. On neka bude na vrhu, ja ću na dnu. Ja ću mu noge prati.” I došlo je jedinstvo…

… Ko je poznavao tog čoveka, morao ga je voleti. On je bio ideolog, svetski, široke duše, lav u hrabrosti a jagnje u krotkosti. Govorio je: “Ako učinim sve narode srećnim, bićemo i mi srećni. Čedo Milić veliki mostarski junak, rekao je: “Još sam video junaka, ali junaka kao Ljotića nigde.” O njemu će se zato pisati knjige. Pisaće ne samo Srbi, nego i svi Evropljani koji su ga poznavali…

… Bilo je ljudi koji su govorili da on voli da prima od nekud, da sakuplja, da gomila. Ali gde su njegove kuće? Gde su mu polja? Ja toga ne vidim. Ali je bio veliki bogataš duhom, poštenjem, verom. Duhovan čovek, karakteran, pošten odlučan i religiozan. On je bio toliko bogat dušom, da je od nje mogao dati i drugom, pozajmiti ostalima uvek spreman da dade saveta i lepu reč. Za njega politika nije bila akrobatika, nego etika. On je bio reprezentator duše i srca srpskog, čari i istine srpske. On je bio ideolog hrišćanskog nacionalizma…

… O je voleo svoje vojvode. On je to meni pričao, a isto o njemu pričale su mi i vojvode, i kružile pohvalnice o njemu/… Jedan veliki vojvoda, koji je ovde među nama, rekao mi je jednom prilikom pre kratkog vremena: “Ne mogu se od njega odvojiti. Reči iz njegovih usta teku kao med. On je pravi reprezentator srpske politike.” On je dao toliko od sebe, pa da je živeo još pedeset godina, on ne bi imao šta više da da. On je u svojoj ideologiji obuhvatao sve grane narodnog života…

… Žalimo ga svi, žale ga svak. Žale ga i Nemci. Mnogi su mu prebacivali da se suviše naslanja na Nemce. I to baš oni koji nisu bili narodni ljudi, koji poseduju vile i bogatstva, i koji kao jazavci pripremaju sebi unapred bogatstvo za sto godina. Ali, on je najviše kritikovao Nemce, i baš zato su ga oni poštovali. Kritikovali su ga samo oni koji ga nisu poznavali…

… Koliko je samo voleo svoje vojnike. Pričao mi je jedan oficir iz njegove pratnje: “Kada smo odstupali iz Beograda, na putu smo zastali i delili hranu vojnicima koji su bili gladni. Kada smo podelili hranu, prišao sam Ljotiću i rekao mu da je još ostalo hrane samo za mene i njega. Našta mi je on rekao: “Podeli i to. Mi ćemo lakše. Sada i tako idemo da spavamo, a lakše se spava kad se ne jede.” I tako sam učinio.” On je poštovao čoveka iznad vega, samo najpre i iznad svega – Boga…

… On je bio veliki čovek. Ono što je posadio, uhvatilo je duboka korena. I sve što je uradio, mirisaće. Dobrovoljci, pevajte u slavu Dimitrija Ljotića! Četnici, pletite vence slave! Srbi, spominjite Dimitrija Ljotića!  Pala je najveća žrtva. Bože, ne traži više. Bože, dosta, molimo Te: uzeo si mnogo i kao najveću žrtvu, njega! Bože, neka bude dosta…

… Ja verujem da je ova velika žrtva kapija koja će nas dovesti do slobode. Dimitrije Ljotić je kapija naše nove Otadžbine (…) Zato svi, braćo, molimo se za dušu velikog čoveka i neka ga primi u carstvo svoje. Neka nam Bog usliši molitve, a njemu neka da mesto koje zaslužuje…

Bog da prosti dušu Dimitrija Ljotića! Vo vjek i vjekova, Amin.

Nije mrtav Dimitrije Ljotić. On sada pripada čitavom Srpstvu. On sada pripada nebeskoj Srbiji. A mrtvi su jači nego živi. On je sada jači, nego kada je bio živ. On je sada jači, nego kada je bio živ i sputan. On sada još više radi i poseduje više snage. On tek sad radi. Hvala mu.”

Dakle, za zaključak, samo ih treba pustiti da sami govore. Zapravo, ne pada mi na pamet komentirati šovinističko smeće “svetog” Nikolaja Velimirovića.

Znam da će i ovo biti prešućeno kao i sve drugo u službi nove hajke na Republiku Hrvatsku, čiji organi, političari, uprava, mediji i intelektualci, ako ne pucaju sami sebi u nogu, onda stidljivo šute.

Foto:Tanjug/zg.nadbiskupija




Komentari
Share Button