U 68. godine preminula je autorica Marina Tucaković. Napisala je brojne pjesme za Severinu, Olivera, Mišu, Magazin, Zdravka Čolića, Bijelo Dugme, Ninu Badrić, Neda Ukraden, Tošu Proeskog i mnoge druge. U intervju u srpanj 1983. je otkrila tko joj j, trenutno najbolja pjevačica u bivšoj državi.
Srpanj 1983: Da bi se s Marinom Tucaković obavio razgovor, treba zaista imati sreće, a to znači uletjeti u neki međuprostor kad nije na snimanju, kada ne vodi poslovne razgovore i dogovore i kada nije okupirana njegovanjem brojnih mačaka.
Stiže točno na zakazan sastanak, krajnje neobavezna, raščupana, sva svoja… I žena i rokerica. Nervozno pali cigaretu za cigaretom i kao da se ne može skoncentrirati. Tek da bi započeli razgovor, postavljamo joj krajnje neobavezno pitanje:
Kako se osjećaš kao žena, mislim, žena koja je uspjela u magičnom svijetu showbiza?
Pa, znaš me, ja živim sasvim običnim životom, družim se i dalje sa svojim starim društvom. Moj posao je nešto za sebe i volim ga. A žene volim, družim se s njima. Ne osjećam ih kao suparnice. Uostalom, živim sasvim obično.
Misliš li stvarno da si sasvim obična, tako ekstravagantno odjevena i, za neke ustoličene životne standarde, živiš dosta čudnim načinom života?
Mislim da sam ja samo malo energičnija od drugih žena, zato i volim žene koje su slične meni. Volim flertovati, sada ne više kao prije. (Udala se nedavno.) Volim raditi ono što u trenu osjećam i mislim… Oduvijek sam bila u svom nekom fazonu.
Samo bavljenje ovom profesijom govori o tebi. Znam da si prije dosta godina (ha, ha, ha…) počela pisati za grupu Dag. Kako je to kasnije išlo?
Kao djevojčica imala sam veliku želju pjevati u zboru, ali su me izbacili s etiketom “nema sluha”. Kasnije, valjda iz inata, a možda i zbog talenta, počela sam nešto slično i tako su nastali tekstovi za pjesme Samo nebo zna, Ti samo budi dovoljno daleko, Sitnije, Cile, sitnije, Au, Au, Što mi radiš, Dodirni mi kolena, Nestašni dečaci i mnoge, mnoge druge. Krenulo je naglo, kao igra, kao izazov, kao afirmacija, a sada već postaje zamor. Ponestaje mi ideja… što li?
A muškarci, zar ti oni nisu ideja po sebi? Osobno sam čula da njih vrlo motivira tvoje prezime.
Šališ se. Ja sam super prijateljica s mnogima. Divno surađujemo i mnogo ih sve volim. Bogdana, Futu, Bracu, Olivera i naravno mog Necu.
Udala si se nedavno za Nenada Stamatovića, gitarista grupe Bulevar. Što ti brak znači?
Neca je moj “majstor za poljupce”, “tako mi dobro radi sve”. On je moj najbolji lijek za sve nemirne sne.
Kako izgleda jedan rokerski brak?
Kao i svi drugi. Recimo ja počnem: “Kikiriki slan, dragi dobar dan.” A on meni: “Točna kao sat, coki me u vrat, orasi i med, a u srcu led, samo jedan sat, coki me u vrat. I vrlo brzo ja sam shvatio da si obična i prazna.”
Reče da je teško svakodnevno stvarati tekstove, pa kako izlaziš na kraj sa svim silnim “narudžbama” koje dobivaš?
Pa vidiš, nije lako. Istina, inspiracija se može naći svuda u svakodnevnom kontaktu sa životom.
(Nekih pet mačaka se mota oko nas i umiljava).
Jako volim životinje. Posebno mačke.
(Ja se mrštim jer se grozno linjaju. Marina ih s puno ljubavi miluje. Tepa im.)
Ideje ne treba tražiti. Njih treba samo prepoznati i prilagoditi u tro ili četvero-četvrtinskom taktu.
Znam pouzdano da pomažeš mladim neafirmiranim pjevačima bez ikakve materijalne naknade. Je li to razvijen osjećaj solidarnosti ili imaš dobar nos za posao?
Zaista je tako. Volim pomoći, i to je ljudski, ali smiješno bi bilo kad bih negirala da se u ovaj posao ne razumijem. Dugo sam u njemu i uglavnom znam što će proći, a što ne.
Status vas slobodnjaka nije reguliran. Kako se ti snalaziš?
Vrlo sam, kao i ostale moje kolege, nezadovoljna svojim položajem. Nemam socijalno, mirovinsko, sami moramo uplaćivati, lova stiže s vremena na vrijeme, ne možeš je dobiti kao kod redovnih poslova, stalno juriš za svojim zarađenim parama. Jako sam nezadovoljna…
Koliko ti zarađuješ i što novac za tebe predstavlja?
Novac je za mene sredstvo da sebi omogućim osobna zadovoljstva. Ne znam zarađujem li malo ili mnogo, ali znam da apsolutno sve potrošim. Sad bi mi trebalo jedno 300.000.000.(???) Ne gledaj me tako izbezumljeno. Da kupim garsonjeru. Valjda bi toliko para bilo dovoljno. Imam divne roditelje, ali bih voljela imati neki svoj kutak, da zaista živim onako kako ja hoću.
Muzika je dio tebe. Što slušaš kad ne stvaraš?
Mnogo radim, ali mi muzika nikada ne smeta. Volim žene u muzici – Kim Wilde, Kim Carness, Bebi Dol – super mačku, ludo pjeva, trenutno najbolja pjevačica u Jugi – pa Olivera Mandića, naravno… Nemam jasno opredjeljen stav. Sve što mi leži, slušam. Muzika je dio mene i ne mogu bez nje.
Puno radiš, tražena si. Tvoj tekst je uvjet za bolju komercijalnu prodaju. Što sada spremaš?
Dosta sam radila i dosta je stvari već izašlo. Zdravkov album (“Šta mi radiš”, “Cherie, Cherie”), Mirzino jato (“Bambina”), Zanin novi album, i nešto što me jako zagrijalo, a to je jedna nova grupa u koju ja mnogo vjerujem, a čiji su članovi moji strašni, predivni prijatelji – grupa “Zamba”. To je grupa koja će napraviti kaos. Strašni su, fenomenalni. Hoćeš ih čuti? (Stavlja kasetu i zaista zvuči dopadljivo.)
“Kao šašav sam se trudio dok te nisam zgotivio i mada sam te ludo volio brzo sam se zasitio.”
Kao senzacija je odjeknula vijest da si propjevala. Zašto nikad nisi pokušala samostalnu karijeru, je li istina da ćeš pjevati sa Zanom?
Ma gluposti. Nisam nikada imala želju pjevati. Pa rekla sam ti da su me izbacili iz zbora kao antisluhistu. Slučajno sam propjevala na Mirzinom novom albumu, jer nismo imali dovoljno visok vokal. To da ću pjevati sa Zanom su samo priče. Ja ću i dalje surađivati s njima, ali samo kao tekstopisac i prijatelj.
Što još da te pitam, odnosno, kaži na kraju nešto važno?
Sve je s tobom bilo privlačno, zatim krajnje dosadno, i da sam te duže trpjela sigurno bih poludjela.
Ti si glupe stvari pričala, moje nerve grickala. Dugo, dugo si me mučila dok se nisi odlučila da završimo.
Ćao, nema više…
Razgovarala: Marina Novičić (Halo u poverenju, 1983.)
