Ako je ovo analiza, onda je i vremenska prognoza kad baba pogleda u koljeno. Bivši ministar Ante Kotromanović, gostujući na N1 televiziji, ispaljuje tezu kao da naručuje rundu u birtiji: “da su Rusi završili Ukrajinu za mjesec dana, Aleksandar Vučić bi marširao na Kosovo”. Dramatično, zvuči kao trailer za loš politički triler, ali realnost je kudikamo prozaičnija.
Prvo, ta konstrukcija “da je bilo – bilo bi” spada u domenu kafanske geopolitike. Rat u Ukrajini nije nogometna utakmica nakon koje idemo na sljedeće gostovanje. I da je Rusija ostvarila brzu pobjedu, to ne znači da bi Balkan automatski postao sljedeći poligon za vojne obračune. To je logika domina za one koji još žive u 1995.
Drugo, ideja da bi Srbija “s nešto Rusa” krenula na Kosovo ignorira elementarnu činjenicu: Kosovo nije vojni vakuum. Tamo je NATO prisutan, i to ne deklarativno nego operativno. Nije to lov na zečeve nego direktan rizik sudara sa Savezom. A Vučić, koliko god ga netko volio ili ne, nije politički samoubojica. Uostalom, Srbi su 1999. s vojskom upali na Kosovo.
Treće, Kotromanović sam sebi skače u usta. Kaže da je srpsko naoružavanje unutarnji alat za jačanje vlasti — i tu je blizu istine. Ali onda u sljedećoj rečenici od tog istog alata radi uvod u rat. Pa što je onda — PR za domaću publiku ili priprema invazije? Ne može oboje, osim ako se ne piše scenarij za politički reality show.
Četvrto, usporedbe tipa “tko bi to zaustavio” zvuče efektno, ali su intelektualno lijene. Zaustavila bi realnost: logistika, međunarodni odnosi, ekonomija, vojna ravnoteža. Ratovi nisu Excel tablice u kojima samo upišeš želju i dobiješ rezultat.
A onda dolazi standardni dodatak — malo Bliski istok, malo dronovi, malo Iran, malo globalna panika. Sve pomiješano u jednu gustu juhu koja izgleda ozbiljno dok se ne počne miješati. Jer, kad sve postane “novo doba ratovanja”, onda zapravo ništa nije konkretno objašnjeno.
Najslabiji dio? Moralna ekvilibristika na kraju. Izjednačiti sve sukobe — od ruske invazije na Ukrajinu do Irana — zvuči plemenito, ali je analitički šuplje. To je kao da kažeš da su sve prometne nesreće iste jer uključuju automobile.
U konačnici, ovo nije analiza nego politički komentar obučen u uniformu. Ima držanje, ima ton, ima autoritet — ali kad ga oguliš, ostane hrpa pretpostavki, strahova i zgodnih rečenica za naslov.
Drugim riječima: više kolumne nego strategije, više dojma nego dokaza. I to onog dojma koji dobro zvuči — dok ga ne počneš uzimati ozbiljno.
M. Marković/Foto: N1
